PRAVILA ZA USPEŠNO PČELARENJE

Rendi Oliver
U mojim člancima iznosim hroniku ličnog procesa samoobrazovanja do trenutka kada sam postao uspešan pčelar – što je znatno teže biti nakon invazije varoe. Skretanja tokom učenja bila su brutalna – bilo je momenata kada sam mislio da sam najgori pčelar na svetu (premda je ovaj osećaj brzo nestao kada sam upoznao druge pčelare). Zbog toga ovaj članak posvećujem pčelarima početnicima, koji su često obasuti kontradiktornim savetima o „pravom“ načinu pčelarenja. 

SAVETI PČELARIMA POČETNICIMA

 Ovog proleća, kao i ranijih godina, održao sam priličan broj pčelarskih radionica početnicima i „rekreativcima“ (ranije nazivanim „hobistima“). Ovi pčelari „dave“ se u informacijama sakupljenim sa interneta o tobožnjem „pravom“ načinu uzgajanja pčela. Nažalost, oni nemaju dovoljno iskustva da bi znali u šta da poveruju, dok, s druge strane, dugogodišnji iskusni pčelari kolutaju očima na svaki predlog koji bi uneo novine u pčelarstvo.

Ima jedna stara izreka koja kaže da ukoliko želite da dobijete konačan odgovor na bilo koje pčelarsko pitanje, samo treba da pitate pčelara sa dvogodišnjim, ili trogodišnjim, iskustvom, pošto oni sa najvećim stepenom iskrenosti razmatraju svoje znanje o pčelarstvu (i spremni su da pruže savete ostalima). Na kraju krajeva, većina nas je beznačajna pred činjenicom da se pčelarsko iskustvo stiče doživotno, da je puno iznenađenja, i da je u najvećoj meri određeno Marfijevim zakonom.

Najbolji način da se nauči pčelarenje jeste rad sa iskusnim mentorom koji godinama uspešno uzgaja pčele u vašem kraju. Ja bih potražio nekoga ko je otvoren prema greškama koje je činio, i ko se više puta podizao iz velikih udesa. Takvi pčelari generalno nisu najglasniji samo-promoteri, ali evo korisnog saveta: svaki pčelar koji drži do sebe ima svakog proleća pčele za prodaju. Najveći problem sa zdravim  rezimljenim zajednicama  jeste kako ih sačuvati od rojenja, a relativno je lako za svakog dobrog pčelara da utrostruči broj svojih košnica ukoliko to poželi. 

Rendi Oliver pčelari sa više od 500 pčelinjih zajednica u Severnoj Kaliforniji. Seli svoje košnice na oprašivanje, proizvodi matice, paketne rojeve i med. Iza sebe ima 40 godina praktičnog pčelarskog iskustva. Pored toga, ima diplomu osnovnih i master studija iz bioloških nauka. Redovni je kolumnista čuvenog časopisa American Bee Journal. U svojim tekstovima istražuje, analizira svoja iskustva i iskustva i informacije iz celog sveta, kako bi razvio rešenja za savremene pčelarske probleme. Uređuje svoj sajt  www.scientificbeekeeping.com, vredan izvor informacija za sve pčelare, od početnika do profesionalaca, sa kojeg je uz saglasnost autora ovaj članak i preuzet. Godinama unazad, kroz svoje tekstove i na brojnim predavanjima i radionicama, sa pčelarima nesebično deli svoje zavidno pčelarsko znanje i iskustvo.

„PČELARSKI TALIBAN“

U mnogim oblastima koje sam posećivao uvek se nađe po koji dobronamerni i glasni „pčelarski Taliban“ koji je nepokolebljiv u stavu da novopečeni pčelari moraju praktikovati neku specifičnu tehniku pčelarenja (koja podrazumeva određeni tip košnice, vrstu saća, osobine pčela, vrstu tretmana krpelja, ili će, u protivnom, pretrpeti štetu). U nekim oblastima lokalni Taliban tera novopečene pčelare da se kruto pridražavaju neke vrste „Verujućeg Pčelarenja“ insistirajaći na tome da je njihova sveta dužnost da isprate određene specifične prakse, ili, drugim rečima, da veruju da će Priroda biti dobronamerna. Realnost je da Priroda i varoa baš i nisu fine prema pčelama. Nedavno sam govorio u pčelarskom klubu u jednom kalifornijskom regionu poznatom kao „raj za pčelarenje“, čiji lokalni Taliban promoviše pčelarenje „bez tretmana“. Istraživanje sprovedeno prošle godine među njihovim članstvom pokazalo je da je šest od deset pčelinjih zajednica nastradalo! Smatrao sam da nema smisla da kod optimističnih novopečenih pčelara pobuđujem osećanja promašenosti, razočarenja i krivice koja su nastupila onda kada su njihove voljene pčele skončale tako jadnom smrću. Štaviše, četvrtina onih koji su bili obuhvaćeni istraživanjem nije planirala da pokuša da se ponovo lati pčelarenja. Za mene lično, ovakva vrsta bednog ishoda je neoprostiva i uopšte nije bila nužna. Ukoliko poklonite poverenje nekoj vrsti neproverene metode za tretiranje varoe, mogu li barem da vam sugerišem da nadgledate nivo opadanja varoe i da imate rezervni plan. Svake godine upoznajem stotine novopečenih pčelara, i zaista uživam u njihovom entuzijazmu i oduševljenju podstaknutom novopronađenim hobijem. Želim im da budu uspešni u svojoj novoj avanturi. Poenta na koju želim da im ukažem jeste da nije na početnicima da spašavaju svet pokušavajući da uzgajaju pčele bez tretmana. Svako želi da pčelari „bez tretmana“ – ali vi onda zaista ne uzgajate pčele ako one umiru svake godine! Dovoljno veliki izazov jeste da se nauči pčelarenje i ne treba ga činiti još većim dopuštajući varoi da se nekontrolisano šeta okolo. Predlažem da se prvo naučite dobroj pčelarskoj praksi, što biste i učinili kada biste počeli da uzgajate bilo kog kućnog ljubimca ili stoku. Naučite da svoje pčele održite u životu i zdravlju tokom nekoliko godina, a onda možete da očekujete nešto više. Ne biste dozvolili svom psu ili mački da pati od neke zastrašujuće infekcije, pa zašto biste onda dopustili svojim pčelama da uginu na neki sličan užasan način? Moj savet novim pčelarima je da se opuste, i da uživaju u gajenju pčela – to je jedna od najdivnijih i najugodnijih stvari koje ćete ikada raditi, i odličan način da budete u stalnom kontaktu sa prirodom. Imajte uvek na umu da je pčelarenje prosto još jedan oblik uzgajanja životinja. Na vama je odgovornost da brinete o svojim obavezama, a realnost je takva da pčele ponekada mogu iziskivati vašu pomoć u slučaju da im ponestane hrane ili ako varoa krene nemilosrdno da ih pustoši. Koristiće im pomoć u teškim trenucima. Pa dobro, siguran sam da sam ovim uvredio samo nekolicinu pčelara, ali s obzirom da ni ja nisam ništa manje uvređen, dopustićete, molim vas, da nastavim da srljam još više!

PET UOBIČAJENIH ZABLUDA O PČELAMA

ZABLUDA BR. 1: DA JE PRIRODA „FINA“ PREMA PČELAMA

Priroda nema favorite, i pčele moraju da se takmiče na sveukupnoj evolutivnoj utakmici. Mnoge biljke proizvode toksične nektare i polene (zapamtite da medonosna pčela nije nastala na tlu Severne Amerike, i da ne može prepoznati naše otrovne biljke). U mojoj oblasti, recimo, postoje dve ekstremno otrovne biljke koje mogu opustošiti naše pčelinjake. Slično tome, polen nekih biljaka može imati neodgovarajuću nutritivnu vrednost za naše pčele, a neke vrste meda mogu biti neadekvatna zimska rezerva hrane pčelama. Suprotno onome što bi neko mogao pomisliti, postoje primeri gde pčele zaista bolje preživljavaju kada se prihranjuju polenskim zamenama ili prečišćenim šećernim sirupom, od onih koje zavise od neodgovarajuće prirodne hrane.

ZABLUDA BR. 2: DA PČELE U PRIRODI ŽIVE U BLAŽENSTVU

Zajednica koja je uginula usled zaraženosti varoom i virusom deformisamih krila (foto: scientificbeekeeeping.com)      

Lokalna populacija pčela pogođena je nedostatkom prikladnih šupljina i, veoma često, nemogućnošću da uskladišti dovoljno meda da preživi zimu. Uz to, virusi i ostali paraziti (naročito varoa) često dodatno iscrpljuju stresirane zajednice pčela. Čak i pod najboljim uslovima, priroda je brutalna prema pčelama. Hajde da zamislimo prirodni raj sa stabilnom populacijom zajednica, oslobođenih ljudskog uticaja. Tokom idealnog proleća, svaka zajednica će se barem jednom rojiti, što znači da će se broj pčelinjih društava privremeno više nego udvostručiti. Ali pošto je populacija stabilna (ne menja se znatno broj društava u prirodi od godine do godine), samo će početni broj zajednica preživeti do narednog proleća. Prosta matematika kaže da će u najboljim mogućim uslovima, u stabilnoj populaciji, polovina zajednica nestati svake godine. Moj zaključak glasi – ne tucite sebe ukoliko izgubite nekoliko zajednica.