Med sa Homolja film o pčelama

Med - pčelinje saće !

Govorimo i pišemo o staništu pčela. U praksi se trudimo da im napravimo što bolje košnice, gladimo ih spolja ne bi li za nas i posetioce bile što lepše. Kada se vratimo sa takvog nečijeg pčelinjaka kažemo da je sve „pod koncem“. Spolja smo videli gladac, a unutra?
To unutra su pokretni ramovi o kojima takođe govorimo koliko su lepi i pedantni. Opet gladac, a u ramu?
E, to smo prepustili proizvođačima satnih osnova, od njih mnogo zavisimo, i mi i pčele. O tome sam pisao i ranije, da pčelar počinje i završava sa ramom. Prvo ima prazan ram u rukama, a na kraju pun ram legla ili meda za vrcanje. 

Znači, naš uspeh ili neuspeh zavise od rama, a pčelinji uspeh od kvaliteta satnih osnova. Kako to rešavaju pčele kada žive samostalno bez naše „pomoći“ u prirodnom staništu.
Kada se posle rojenja usele u prirodno stanište, pčele prvo propolišu mesto gde počinju da grade saće. U našim košnicama, kada im dodamo satne osnove one izvlače samo ćelije, ne i njihovo dno.
Pri gradnji saća, pčele grade po svom iskonskom instinktu.
Arhitektura pčelinjeg saća inspirisala je odvajkada pčelare, matematičare, astronome i mnoge druge učene ljude, a kako i ne bi kada to nežno arhitektonsko delo drži i nosi četrdeset puta veću težinu od sopstvene. Idealna konstrukcija pčelinjeg saća u prirodnom staništu sa romboprizmatičnim dnom (slika br. 1) i heksagonalnim oblikom ćelija omogućila je da pčele u njima skladište med i pergu, matica polaže jaja a pčele u toj ćeliji hrane larve, odakle izlaze odrasle pčele. Znači, sav trud i rad vrti se oko ćelije od koje zavisi njihova vitalnost i opstanak. Koje su razlike između saća koje pčele grade u prirodi i satnih osnova koje im mi dodajemo, videćemo iz sledećih primera, a da li to utiče na njihov život, prepuštam slobodnoj proceni čitalaca. 

Satne osnove koje dodajemo na izvlačenje pčelama, zavisno od proizvođača, nemaju romboprizmatični izgled dna već je to samo malo ulegnuće (slika br. 2). Oblik će izvući pčele, ali njihovu veličinu određuje proizvođač valjaka.
Za analizu i merenje koristio sam satne osnove kupljene u Nemačkoj, satne osnove „Zlatne pčele“ iz Rače i treće od meni nepoznatog proizvođača.
Satne osnove iz Nemačke i iz „Zlatne pčele“ se ne razlikuju po ničemu, dok su kod satne osnove nepoznatog proizvođača mnogo veći počeci ćelija (slika br. 2). 

Za upoređivanje sam koristio saće iz prirodnih staništa sa nadmorske visine od 200 do 500 m, i sa nadmorske visine od 500 do 1 000 m (slika br. 1). Čemu sve to, pitaćete?
Borba protiv varoe nije prestala. Pčelari koji znaju čime sve tretiraju pčele verovatno znaju i da ostaci hemikalija ostaju u medu, vosku, propolisu i pergi. Kako pčele rešavaju problem varoe u prirodnim uslovima gde opstaju i po petnaest godina, bez stradanja od varoe i bolesti.
Ubeđivali me na razne načine naučnici, doktori nauka, profesori naša dva „hrama“ nauke, a ja sve prihvatio bez pogovora da pčela mora da se „leči“!
U našem časopisu su izlazili članci o veličini ćelija i mogućoj borbi protiv varoe smanjenjem istih. Ipak, nešto mi nije dalo mira, jer teorija bez prakse „ne drži vodu“ pa sam rešio da zavirim u prirodna staništa pčela. Priroda mi je omogućila da to i proverim tako da sam počeo i bolje da zapažam. Pre nego što sam krenuo sa sakupljanjem saća iz prirode, proučio sam dobro šta piše u knjizi „Vosak“ (ing. Trajan Volcinschi) izdatoj u Bukureštu 1988. godine. Ispitivanja su vršili ing. E. Mirza i ing. Malaiu mereći dimenzije saća u prirodi. Ustanovili su da pčele na području Transilvanije imaju ćelije prečnika 5,5 mm, a na području Moldavije 5,33 mm. Rumuni su tih osamdesetih godina vršili merenja iz drugih razloga, ali su mi dali povod da obratim pažnju na nadmorsku visinu i veličinu ćelija. 

Rezultati mog merenja prirodno izvučenog saća koje su pčele pripremile za leglo su sledeći.
Veličina (prečnik) jedne ćelije je 4,6 do 5,2 mm na nadmorskoj visini od 200 do 500 m, a 4,8 do 5,3 mm na nadmorskoj visini od 500 do 1 000 m. Debljina zida ćelije je od 0,07 do 0,10 mm, a zidovi romboprizmatičnog dela su 0,08 mm (maltene providni, slika br. 3).
Merenje ćelija je izvršeno uređajem M.P.B.–2 koji ima skalu sa podeocima od 0,05 mm, ili merenjem deset ćelija šublerom kao što je merio Lorenco.
Ćelije u prostoru predviđenom za leglo su manje u odnosu na one iz medišta, a ćelije predviđene za leglo znaju čak da budu i druge boje što ukazuje i na različit kvalitet voska (slika br. 4) (eto odlične ideje za istraživanje, tj poređenje sastava voska u zoni legla i zoni medišta u prirodno izgrađenim staništima pčela – primedba urednika). Dužina i veličina ćelija van klubeta je različita i dostiže dužinu – dubinu od nekoliko centimetara, zavisno od konfiguracije staništa i nekog samo pčelama znanog razloga (slika br. 5). 

Pored nadmorske visine, veličina radiličkih ćelija zavisi i od veličine pčela, jer sam u prirodi našao manje i veće – sitnije i krupnije pčele. Mislim da veličina ćelije zavisi i od veličine matice. Ako je matica krupna, kakvu žele svi pčelari, kako će položiti jaja u ćeliji od 4,6 mm, 4,7 mm ili 4,8 mm. Što opet ne znači da će se od krupne matice dobiti i krupne pčele. Veličinu ćelije i pčele upravo koristi varoa. Postavlja se pitanje zašto varoa nikada ne ulazi u matičnjak. Ovo pitanje ima smisla ako zanemarimo već poznato.
Prošlo je mnogo godina od kako je čovek umislio da zna da pčeli treba pružiti veće ćelije da bi one bile veće i donele više meda. On nije znao da će se pojaviti varoa i iskoristiti pohlepu. Pčela i čovek, nema tu mnogo razlike, ne mogu se pripitomiti, spremni su uvek za borbu i uvek nezasiti, samo što danas čovek ne zavisi od pčele, a pčela zavisi od čoveka.
Ušli smo u XXI vek, a zbog pohlepe još nismo izvukli zaključak da li je ubacivanje satnih osnova pravo rešenje? Zaboravili smo i zanemarili da je saće za pčelu isto što i kolevka za bebu.

Med sa homolja - apiterapija

„Neka vaša hrana bude lek. Neka vaš lek bude hrana”
poruka je Hipokrata ( iz četvrtog veka pre noveere ) koji se smatra ocem medicine.

Med sa Homolja iz porodice Miladinović

Jedan od najvažnijih faktora za zdrav i kvalitetan život je zdrava prirodna ishrana. Prirodna hrana je uzeta u svom prirodnom obliku bez tehnološke obrade uonom obliku kakvom su je uzimali naši predci milionima godina. Zdrava hrana je ona koja pored zadovoljavanja enetgentskih i gradivnih materija sadrži materiju koja čuvaju i poboljašavaju zdravlje čoveka. Civilizacijska revolucija i savremena tehnologija prizvodnje hrane je značajno izmenila prirodno okruženje čoveka, a posebno način ishrane , na koji se naš organizam nije uspeo adaptirati , zbog čega nastaju mnoge bolesti. Brzi životni tempo namaće neredovno i brzo konzumiranje hrane ( tankovanje želudca ) i ne retko poteba za hranom se zadovoljava na ulici ili kiosku takozvanom brzom hranom, a to je samo utoljavanje gladi a ne hranjenje. Danas uzimamo hranu punu pesticida, herbicida, konzervansa, aditiva, hormona, antibitika i mnogih drugih materija koje negativno utiču na ljudsko zdravlje. Zbog nepravilne ishrane, nedovoljne fizičke aktivnosti i stresa imamao mnoge bolesti u razmerama epidemija, kao što su blesti srca i krvnih sudova (visok krvni pritisak infarkt srca i šlog), maligne bolesti, šećerna bolest i dr.
Sadaje čovečanstvo postalo svesno posledica nepravilne ishrane i okreće se prorodi i grade se veliki svetski programi i ulažu ogromna srestva za povratak prirodi i zdravoj prirodnoj ishrani i istražuju se prirodni izvori za lekovite materije (primer za to su ulaganja u Japanu).
U vrhu lestvice prirodne zdrave hrane, na počasnom mestu, nalaze se pčelinji proizvodi.

Pčele su nam podarile idelanu hranu koja zadovoljava sve potrebe organizma čoveka. Korišćenjem kombinacije meda, polena, matične mleči i propolisa mi dobijemo visoko vredne hranljive i lekovite materije koji imaju energiju, gradivne, i zaštine materije, vitamine minerale, fermente, hormone , bioaktivne suspstance- koje hrane i leče. Zato se pčelinji proizvodi od vajkada nalaze na granici hrane i leka. Ovi proizvodi nisu stekli status leka u zvaničnoj medicini zbog, između ostalog , brzog razvoja hemije koja je potisla prirodne izvore lekovitih materija, jer je jevtinije hemiski sintetizovati neki lek nego ga crpiti iz prirodnih izvora (profit). Medjutim u mnogim zemljama u svetu, poslednjih godina ,( a počinje i kod nas ) postaje popularna apiterapija-lečenje pčelinjih proizvodima, mlečom, polenom. Pravilnim uzimanjem i pčelinjih proizvoda i u dovoljnoj količini jačamo odbranbene sposobnosti ogranizma, postičemo rast i razvoj , usporavano procese starenja—atero i arteriosklerozu krvnih sudova, štitimo organizam od infekcija, potpomažemo detoksikaciju (čišćenje) ogranizma , poboljšavamo cirkulaciju krvi, ubrzavamo oporavak nakon bolesti i jačamo opštu fizičku i umnu radnu sposobnost organizama.
I pored svega što je neosporno dokazana hranjiva i lekovita svojstva pčelinjih proizvoda potrošnja istih je kod nas izuzetno mala prvo zbog slabe prosvećenosti stanovništva o pravilnoj ishrani , drugo zbog slabe popularizacije i propagande ovih proizvoda u čemu pčelari treba da budu nosioci i treće zbog slabe kupovne moći stanovništva. Proizvodimo vrlo kvalitetan med u zadovoljavajućoj količini ,a druge pčelinje proizvode vrlo malo, zbog oskudnog znanja većine pčelara o značaju po zdravlje tih proizvoda , načina sakupljanja i čuvanja . Za ovakvu potrišnju pčelinjih proizvoda , u značajnoj meri, odgovorni smo mi pčelari, jer nema organizovane i kvalitetne propagande.

Med za zdrav život i dugovečnost. Osim visoke hranljive vrednosti med pozitivno utiče na zdravlje čoveka јаčа imunitet, deluje protiv stresa, poboljšava rad srca i krvnih sudova , smirujuće deluje na nervni sistem, povoljno deluje na regulaciju probave hrane, stimuliše umne i fizičke sposobnosti, poboljšava rast i razvoj mladih i usporava proces starenja. Ne treba propustiti ni jedano jutro bez meda , odrasli jednu supenu kašiku , a deca kafenu , rastvorenog u mleku, čaju ili vodi , a ako se očekuje povećan umni ili fizički napor jutarnju količinu duplirati. Ne znam od kuda stav nekih lekra pa i pedijatara koji ne preporučuju med deci do tri godine starosti kad sva klinička iskustva govore o korisnosti meda za razvoj dece od rodjenja. Šećer kao zaslađivač treba zameniti medom, kad god je to moguće, jer se te dve hranljive materije ne mogu upoređivati. Šećer je samo energija, opustošen tehnološkom preradom i ne retko šteti organizmu, a med je prirodno bogastvo hranljivosti i profilaktičnosti.
Kako med deluje na organizam čoveka?
Najvažnija profilaktička i lekovita svojstva meda:
• poboljšava opšte odbrandbene sposobnosti organizma-imunitet
• poboljšava cirkulaciju
• jača snagu srca i poboljšava srčani ritam ( kardiotično i antiaritmičko dejstvo)
• blagotvorno deluje na probavni sistem
• poboljšava obnavlljanje tkiva ( regeneraciju)
• potpomaže obnavljenje krvnih elemenata (hematopoezu)
• deluje protiv bakterija, gljiva i protozoa ( antibitičko dejstvo)
• poboljšava otklanjanje toksičnih materija iz organizma ( detoksikacija)
• tonizirajuće deluje na nervni i mišićni sistem, jača umnu i fizičku aktivnost
• poboljšava rast i razvoj mladih, a produžava vek starih.
• deluje protiv stresa i
• najnovije saznanje je med deluje kao dijeta protiv prekomerne telesne težine

Dnevne potrebe i način upotrebe
Preporučuje se da se med uzima svakodnevno, odrasli 30-100 gr. (jedna kašika sadrži 30 gr meda,a kafena kašika 10gr) podeljeno u tri obroka, a deca 10-30 gr, rastvoren u mleku soku ili vodi ili kao čist. Pri uzimanju med traba što duže zdržati u ustima jer se preko sluznica u ustima deo resorbuje i direktno prelazi u krv i na raspolaganju je ćelijama.
Med se često koristi u kombinaciji sa drugom zdravom hranom i sa lekovitim biljem, zavisno od toga koje stanje treba lečiti ili sprečavati. Med u kombinaciji sa drgim pčelinjim proizvodima polenom, propolisom i matičnim mlečom prestavlja najbolji eliksir, a kombinacija meda i lekovitog bilja , sokova od voća i povrća, se koristi kao pomoćni lek u lečenju mnogih bolesti. Za bolji razvoj dece mleko sladiti medom.
Na kraju će biti nekoliko recepata kako se md koristi kod razni bolesti, a još jednom da ponovim da preventivno terba da bude životno pravilo ni jedan dan bez meda u bilo kom obliku ili kombinaciji sa drugim hranljivim i lekovitim materijama.

MED TOPI SUVIŠNE KILOGRAME !

Dr med. Rodoljub Živadinović

Siguran sam da ćete teško poverovati u ono što ćete pročitati u ovom tekstu, ali je zaista istina da med može pomoći osobama sa prekomernom telesnom težinom da zdravstveno bezbedno mršave.
Svi dosadašnji napori nauke da napravi preparat koji će omogućiti da gojazni mršave na zdravstveno ispravan način nisu urodili plodom. Liposukcija kao sve popularnija hirurška metoda je takođe pokazala svoje nedostatke. Pacijenti koji su se podvrgli liposukciji tri puta su skloniji da povrate kilograme ukoliko se ne pridržavaju adekvatnog režima ishrane i četiri puta skloniji da povrate kilograme bez redovnih fizičkih aktivnosti, tvrdi dr Rod Rohrich u studiji objavljenoj u oficijelnom časopisu Američkog udruženja plastičnih hirurga za decembar 2004.

Početkom prošle godine, nekoliko afirmativnih napisa u britanskoj štampi, izazvalo je bukvalno pražnjenje rafova sa medom u prodavnicama, naročito u Škotskoj. Naime, otuda je potekla priča da se prekomerna telesna težina može lako savladati jednostavnim postupkom: konzumiranjem pčelinjeg meda neposredno pred spavanje!
Sigurno se pitate kako je ovo moguće kada je opšte poznato da je med visokoenergetska hrana. To je tačno. Ali je i tzv. eurokrem visokoenergetska hrana, pa niko od njega nije smršao. Razlika je prosta: med je PRIRODAN proizvod, a priroda je svakoj bolesti našla i leka. Pitanje je samo da li ga je čovek prepoznao na pravi način.
Autori dijete su dugo radili na optimizaciji sportske ishrane. Njihova istraživanja i iskustva su rezultovala preporukom sportistima da pre spavanja uzimaju med, kako bi oporavak njihovog organizma od prevelikog fizičkog napora protekao na najbolji način. Odziv sportista je bio fantastičan, jer su primetili odlične rezultate (povećana izdržljivost). Od poznatih sportista ovu dijetu upražnjavaju biciklista Chris Hoy koji je u Atini osvojio zlatnu medalju i bokser šampion Alex Arthur.
Kao i sva savršena i genijalna rešenja velikih problema, i objašnjenje za ovaj efekat je jednostavno. Med sadrži visok procenat fruktoze. Odnos glukoze i fruktoze u medu je otprilike 1:1. Sličan odnos je i u voću, ali ga voće sadrži u znatno manjim količinama. Zato je med pogodniji, jer se isti efekat dobija konzumiranjem veoma male količine meda, svega nekoliko kašičica ili jedna puna supena kašika pred spavanje. Kada čovek unese veliku količinu fruktoze, ona odlazi u jetru a ne u mišiće, i tamo se kroz jedan duži proces pretvara u glukozu. Samo jetra ima enzimski sistem koji može da obradi fruktozu. U jetri se fruktoza pretvara u glikogen. Zato ona ne prolazi kroz jetru i ne ide u sistemsku cirkulaciju. Iz glikogena se može stvoriti glukoza i otpustiti u krvotok ako nivo šećera (glukoze) u krvi padne. Ali, ovo nije cela priča o fruktozi. Daleko od toga. Fruktoza aktivira enzim u jetri koji joj omogućava da usvoji mnogo više glukoze nego što joj treba. Ovaj neverovatan trik, pomoću koga fruktoza ulazi u jetru i otvara vrata za ulaz glukoze autori su nazvali fruktozni paradoks. Taj ulaz većih količina glukoze u jetru sprečava nagli skok nivoa glukoze u krvi. Drugim rečima, fruktoza praktično svojim načinom delovanja utiče na smanjenje nivoa glukoze u krvi i može se nazvati njegovim regulatorom.Mali broj ljudi danas može da poveruje u to da med dovodi do smanjenja nivoa glukoze u krvi, a ne do njenog povećanja, ali treba im reći da je to nedavno i dokazano, mada stručna medicinska javnost u našoj zemlji sa tim još uvek nije upoznata (Noori S. Al-Waili, Dubai Specialized Medical Center and Medical Research Laboratories, Journal of Medicinal Food, Vol. 7, No. 1, april 2004). Po njemu, kod bolesnika sa šećernom bolešću, unos meda izaziva veći rast glukoze u plazmi nakon 30 minuta nego što je to slučaj kod unosa belog šećera (saharoze), ali nakon 60, 120 i 180 minuta, taj rast je bio veći kod saharoze nego kod meda! Uz to, med izaziva veći porast insulina u krvi nego što to čini saharoza, kako nakon 30, tako i nakon 120 i 180 minuta. Razmislimo o tome sa aspekta činjenice da prosečni Amerikanac godišnje pojede oko 75 kg belog šećera! Redovno konzumiranje meda tokom 15 dana snižava holesterol za 7%, lipoproteine niske gustine (LDL) za 1%, C reaktivni protein za 7%, homocistein za 6%, nivo glukoze u plazmi za 6%, dok lipoproteine visoke gustine (HDL) povećava za 2%. 
Unos fruktoze hranom iz prirode (med, voće, povrće) pored stabilizacije nivoa krvne glukoze, obezbeđuje pomenutim mehanizmima kontinuirani i optimalni dotok glukoze do mozga tokom celog dana, naročito tokom noći. Mozak je organ koji troši veliku količinu glukoze i drugih materija za svoj rad. Qudi su i subjektivno primetili da mogu biti mnogo iscrpljeniji nakon napornog umnog, nego fizičkog rada, i to je zaista tako. I pri mirovanju ćelije mozga troše 20 puta više energije nego bilo koje druge ćelije u organizmu. Oko 65% plasirane glukoze jetra otpušta na zahtev mozga. Ako glukoza nije dostupna, ćelije mozga umiru za nekoliko minuta. Kad mu je već toliko potrebna glukoza, zašto nema sopstveno skladište energije? Jednostavno zato što skladištenje glukoze zahteva mnogo prostora, a u mozgu tako velike „sobe“ nema. Svima nam je poznato koliko je teško da i ovolika glava prođe kroz porođajne kanale. Da postoji skladište za glukozu, glava bi bila veća za oko 25%, i tada niko ne bi mogao da se rodi. Svaki pad glukoze u krvi je opasan za mozak. Čak i na mali pad njenog nivoa mozak panično reaguje. Odmah se aktiviraju adrenalne žlezde i stavljaju u maksimalni pogon, te produkuju adrenalne hormone, koji su u tim visokim dozama praktično toksični i deluju stresno. Ako se luče hronično, dovode do bolesti organizma. Na žalost, njihovo hronično lučenje prati modernog čoveka i dovodi do bolesti srca, osteoporoze, gojaznosti, insulin nezavisne šećerne bolesti, pada imuniteta, depresije i drugih bolesti. Izbalansirani unos ugljenih hidrata (medom) otklanja prekomernu aktivnost adrenalnih žlezda i sprečava efekte koje njihovi hormoni izazivaju. A istovremeno smo stabilizovali krvnu glukozu i optimalno ishranili mozak. Može li se bolje od toga?
Ovde treba napomenuti da sve ovo funkcioniše samo uz pomoć fruktoze poreklom iz meda (ili voća i povrća). Ako se koristi visokofruktozni kukuruzni sirup (kog nesavesni sve češće upotrebljavaju ne samo za prihranjivanje pčela iz nužde već i za falsifikovanje meda) izostaju svi pomenuti pozitivni efekti. Metabolizam takve fruktoze se okončava pretvaranjem u masti umesto u glikogen, krvna glukoza opada, luče se adrenalni hormoni na zahtev mozga, i slede gojaznost i šećerna bolest.
Stabilizovanje nivoa šećera u krvi omogućava organizmu da produkuje „oporavljajuće“ (anaboličke) hormone koji popravljaju oštećene mišiće, regenerišu i stvaraju novo tkivo. Ovi hormoni sagorevaju masti i regulišu nivo šećera u krvi. Ako nivo glukoze u krvi nije stabilan i koncentracija pada, luče se adrenalni stresni hormoni koji se trude da ponovo stabilizuju poremećeni nivo glukoze. Ti hormoni inhibišu oporavak. Masti tada ostaju zatvorene u masnom tkivu, a mišići se degradiraju da bi se stvorila glukoza za mozak. Ali, ako je jetra nahranjena medom, sve se odvija željenim planom: luče se oporavljajući hormoni koji okrepljuju organizam i sagorevaju masti. Znači, konzumiranjem meda pre spavanja pomažete bolje sagorevanje masti tokom sna. Gospodin McInnes kaže: „Ključno vreme za sagorevanje masti predstavlja prvi deo sna, tj. onaj deo koji se naziva sporotalasnim spavanjem. Aktivira se hipofiza lučeći seriju hormona koji razlažu masno tkivo koristeći ga kao svoje pogonsko gorivo. Ako vašu jetru ne napunite pred spavanje fruktozom, vaše telo neće produkovati pomenute hormone zato što beznadežno pokušava da održi stabilnim nivo šećera u krvi. Ispitivanja kod naših atleta su pokazala da primena naše strategije punjenja jetre pred spavanje fruktozom mnogo bolje kontroliše osećaj gladi“. Pridružio bih se ovim ocenama rekavši i to da se ujutru budite mnogo čiliji i odmorniji.
Hipofiza se znači aktivira i usklađuje rad niza obnavljajućih hormona (hormon rasta, insulinu slični faktor rasta, i testosteron kod muškaraca, a estrogen i progesteron kod žena). Svi, svi, ali baš svi obnavljajući hormoni mobilišu masne naslage tokom sporotalasnog dela sna, koristeći ih kao pogonsko gorivo. U energetskom smislu, ovo je veoma skup proces. Petnaestominutno vežbanje tri puta nedeljno je dovoljno da stimuliše ovaj složeni proces. Proces zahteva 7 noći za obnavljanje oštećenja i osoba 7 noći gubi masno tkivo. Ako se u svakom od tri nedeljna vežbanja opterećuju različite grupe mišića, definitivno nema ničeg lakšeg što će dovesti do mršavljenja. Svaka grupa mišića koja se opterećuje trebalo bi da relativno miruje sedam dana, jer bi ponovno naprezanje dovelo do izvesne inhibicije procesa oporavka. Jedan od najinteresantnijih aspekata ovog procesa je taj što se troši samo telesno masno tkivo, a ne i masno tkivo mišića. Mogu li išta više da požele ljudi sa prekomernom telesnom težinom?
Takođe je veoma važno da spavanje protiče u miru, u totalnom mraku, bez veštačkog svetla, kako bi hormoni obavljali svoj zadatak onako kako treba. Umesto da satima vežbate aerobik, sasvim je dovoljno da svega tri puta nedeljno po samo 15 minuta radite relativno teške vežbe (recimo dizanje tegova ili drugi težak fizički rad), što će dovesti do suptilnog oštećenja mišićnog tkiva, a zbog ovakve dijete, pomenuti hormoni će ga tokom spavanja obnavljati mobilišući neželjeno masno tkivo. Jer, pokazalo se da milioni onih koji svakodnevno upražnjavaju aerobik, prilikom svakog gubitka telesne težine, proporcionalno mnogo više gube mišićnu masu nego masno tkivo. Taj gubitak mišićne mase zahteva lučenje adrenalnih hormona, koji su „toksični“. Prema tome, mnogo je korisnije otići u krevet nego u gimnastičku salu. Pored toga, naporno vežbanje ili naporan rad troši isključivo ugljene hidrate, a ne masti. Masti se troše tek tokom oporavka, ako je on pravilno usmeren. Sve se ovo previđa u svakoj teretani i na svakom sportskom ili rekreativnom igralištu. Kada rekreacioni treneri saznaju za ovaj fiziološki proces, pitaju se zašto im to niko do sada nije rekao. U rešavanju problema gojaznosti, čak i farmaceutske kompanije ignorišu ulogu jetre. Fokusiraju se na neurotransmitere koji regulišu i apetit, ne uzimajući u obzir status energije u organizmu, što predstavlja primarnu informaciju koju daje jetra, a tek kasnije se ona pretvara u aktivnost putem neurotransmitera. To je i za očekivati, jer kakav profit bi farmaceutske kompanije ostvarile time što bi rekle gojaznima da jedu med pred spavanje?
Kao što vidite, ceo koncept je upravo suprotan od onog koji milione ljudi godinama upućuje na aerobik. On nas praktično upućuje na povratak prirodi.
Pravilna ishrana ili farmaceutski preparati treba da obezbede dovoljan unos aminokiselina L-ornithine i L-arginine, kao i L-carnithine (vitamin BT). I ornitin i arginin stimulišu hipofizu da luči ključni hormon za oporavak, hormon rasta. On u sadejstvu sa drugim oporavljajućim hormonima razbija skladišta masti, oslobađa ih i troši tokom sna. Karnitin je deo sistema za transport masti koji ih prenosi do mitohondrija (energetska laboratorija ćelija) koje sagorevaju masti u svim tkivima. Karnitin je prirodni aminokiselinski derivat i najviše ga ima u piletini, govedini, svinjetini, ribi i mlečnim proizvodima. Novije studije dokazuju i njegovu veoma važnu ulogu u prevenciji i lečenju popuštanja levog srca, tj. leve komore (F. Jeejeebhoy, 2002) i u pokretljivosti spermatozoida (Carlo Foresta, 2005).
Ali, kao i kod svake druge hrane, i unos aminokiselina ne sme biti preteran, već isključivo optimalan i to najbolje kroz izbalansiranu prirodnu ishranu, a ne kroz farmaceutske preparate. Jer, svaki višak ili nedostatak nekog hranljivog sastojka može dovesti do poremećaja u organizmu. Navešću primer arginina. Ima ga dosta u kikirikiju, lešnicima, čokoladi, želatinu. Ako se pretera i unesu se visoke doze (recimo samo 60 grama čokolade ili kikirikija), arginin (naročito kad je u ishrani malo lizina) kod osetljivih osoba može promovisati pojavu i ubrzani razvoj herpesa (Richard S. Griffiths). Ako se istovremeno unosi i dosta mleka, do ovoga ne bi trebalo da dođe jer je mleko (ali i meso) bogato lizinom koji deluje suprotno.
Zato zapamtite da samo raznovrsna i umerena ishrana može doneti zdravlje. A med kao važan sastojak takve ishrane, kao što vidite, donosi i vitku liniju. Za sve nas koji smo puniji (to zvuči mnogo lepše nego debeli, zar ne?), med je otkrovenje.
Treba naglasiti i da ova dijeta, kao i svi tretmani pčelinjim proizvodima, dovodi organizam u izbalansirano stanje, bez obzira da li ste mršavi ili gojazni. I ne samo to. Eliminiše svakodnevni fizički i psihički stres, što je danas veoma važno.

 Izvor: http://www.spos.info

Med sa homolja – Higijena pčelinjaka

Bez obzira što je propolis jedini antiseptik u košnici i što se pčelinja društva i preko meda, mleča, polena i voska na poseban način bore protiv bolesti štetočina (Bailey, 1976), čovek nesvesno može inficirati ili pospešiti razvoj bolesti ili neprijatelja pčele ili legla.

Pčelar mora da održava ličnu higijenu, jer miris raspadnutog znoja iritira i uzbunjuje pčele. Ruke treba premazivati dezinfekcionim sredstvom, kako bi se sprečilo prenošenje spora opake truleži legla. Naime, 7-8 spora ove bolesti dovoljno je da pčelar zarazi mladu larvu. Radna odjeća mora biti čista, kao i osnovni pribor (pčelarski nož, kapa i dimilica) za otvaranje košnica.

Pod higijenom pčelarenja podrazumeva se i adekvatna odeća koja ima osnovni zadatak da odbija sunčeve zrake i smanji znojenje tela. Ne preporučuje se vunena tkanina, jer strahovito iritira pčelu, kao ni odeća koja je oprana jakim i mirišljavim deterdžentima. Rad sa pčelama se ne preporučuje ljudima koji su konzumirali rakiju ili druga mirišljava pića, kao ni osobama koje su koristile jake parfeme i mirise.

Pored pčelara izvor zaraze može biti i sam pčelinjak, odnosno košnice. Najbolje je ako su košnice nove, međutim ako se za zasnivanje pčelinjaka koriste već upotrebljavane, neophodno je njihovo opaljivanje plamenom let lampe ili natapanje 5% rastvorom natrijum hidroksida.

Čist i uređen pčelinjak je obaveza svakog pčelara. Travu na pčelinjaku treba permanentno održavati da žabe i gušteri ne bi nanosili štetu pčelama izletnicama. Pored toga preporučuje se držanje košnica na pojedinačnim ili grupnim postoljima na visini od 30-40 cm od zemlje.

Mrtve pčele i trunje sa podnjače obavezno uklanjati i spaliti van pčelinjaka i zatrpati. Svako sporadično razbacivanje mrtvih pčela na pčelinjaku može biti opasno i narednih 40 godina.

PRAVI NAČIN UPOTREBE PČELINJIH PROIZVODA!

Časopis MAGIČNO BILJE - Intervju sa Dr Vericom Milojković

Iako lekar, veći deo kućne apoteke dr Verice Milojković, kako sama priznaje, sadrži pčelinje proizvode.

- Sa njima se “družim” od rođenja svog prvog deteta – kaže dr Milojković i nastavlja: – U mojoj familiji niko se ne bavi pčelarstvom, ali i pored toga spadam u verne potrošače i nije mi svejedno kakvog su kvaliteta proizvodi koji se nude na tržištu.

Iz svog petnaestogodišnjeg apiterapeutskog iskustva sa pacijentima dr Milojković savetuje kada, kako i koji pčelinji proizvod da upotrebljavate da iz njega izvučete maksimum:
Bagremov med se koristi za lečenje dijabetesa, stomačno-crevnih i bubrežnih oboljenja i oboljenja jetre. Dobro je sredstvo za uspavljivanje.
 
MED OD LIPE preporučuje se kod infekcija disajnih puteva. Dok traje respiratorna infekcija bolesnik mora biti u krevetu jer lipov med dovodi do preznojavanja.LIVADSKI MED poseduje jako antimikrobno i antigljivično dejstvo. Pomaže kod stomačno-crevnih, bubrežnih, plućnih, ginekoloških oboljenja, bolesti srca i krvnih sudova.
PLANINSKI MED jača organizam, aktivira imunitet, pomaže napadnutim disajnim putevima, savetuje se kod stomačno-crevnih oboljenja.
MED OD BORA posebno je efikasan kod infekcija organa za disanje, bronhitisa, upale sinusa, upale grla, sluzokože nosa, kod stomačno-crevnih i bubrežnih obolenja.
MED OD DETELINE preporučuje se obolelima od šećerne bolesti i stomačno-crevnih oboljenja.Med se uzima drvenom ili plastičnom kašikom i rastvara se u čaši mlake vode i koristi pola sata pre jela.
Najgori način uzimanja meda je progutati ga, a zatim popiti vodu. Med ima veliku specifičnu težinu, padne na dno želuca, oduzima vodu sluzokoži i oštećuje je. Takvim načinom uzimanja od prisutnih šećera dobijamo kalorije i ništa više.
Propolis se uzima u obliku tableta, vodenog ili alkoholnog rastvora ili u kombinaciji sa medom, sve zavisi kakav efekat želimo da postignemo.

Polen obavezno rastvoriti u vodi 12 sati pre korišćenja i popiti pola sata pre jela. Matični mleč se koristi isključivo stavljanjem pod jezik.

Kombinaciju proizvoda savetuje lekar na osnovu uzrasta, težine i indikacije za koju se proizvod uzima.

Za duži život i bolje raspoloženje
Med pomaže kod bolesti srca i krvnih sudova, organa za varenje, bolesti bubrega i mokraćne bešike, oštećenja jetre, endokrinih i nervnih poremećaja, za povećanje otpornosti organizma, lečenje malokrvnosti, promena na koži.

Propolis je u zemljama sa razvijenom apiterapijom registrovan kao lek i naziva se antibiotikom 21. veka. Stimuliše rad imunog sistema, obnavlja oštećena tkiva, jak je lokalni anestetik, odličan antivirusni lek, štiti organizam od posledica zračenja. Pored antioksidativnih sposobnosti, propolis sprečava rast tumorskih ćelija. Pre šest godina zvanično je dokazano da snižava nivo holesterola i triglicerida.

U Velikoj Britaniji pre 15 godina je dokazano da sprečava zgrušavanje krvi.
Polen se savetuje malokrvnim osobama i za brži oporavak kod iscrpljujućih bolesti. Reguliše nivo holesterola i triglicerida u krvi, smanjuje tegobe kod benigne hipertrofije prostate pa se preventivno preporučuje muškarcima posle 40. godine.
Matični mleč povećava životnu aktivnost, fizičku, umnu i radnu sposobnost, psihičku izdržljivost, popravlja san, apetit, raspoloženje. Otklanja umor, povećava koncentraciju i pamćenje, usporava proces starenja, produžava život, period plodnosti, vitalnosti i kreativnosti.
Pčelinji otrov – vrhunski imunomodulator – primenjuje se u zemljama sa razvijenom apiterapijom.
Pčelinji vosak je složena mešavina koja sadrži preko 300 materija. Poseduje antimikrobno i regenerativno dejstvo, koristi se za spravljanje obloga za zarastanje rana